Ni silo se ni redovno a strina Evča divani od vlasti. Ka j čula rič vlast baka Janja oma skočila: »Evča, ti da s se dala u politiku ti b cigurno bila kaka zvizda u vlasti. Imaš ti i sama taku falinku koja i ni za kazat pa ne b došla do vr al cigurno b daleko dogurala. Jest da mi već ni dobro kase spomene vlast al ajd divani«. Strina Evča nastavlja: »Čeljadi znate šta j novo? Jeste l čuli? Jel možete povirovat?«. Ope ju ko niki dan ka j divanila od snaje baka Janja prikida: »Ajd Evča skrati. Kaži već jedanput šta j novo pa da vidimo jel možemo povirovat«. »Baka Janjo, vi ste baš nagli. Ni malo ne možete čekat«, strina Evča će. Baka Janja se ne da: »De divani. Neka it okolo naokol. Ne znam šta j gorje, ono kasi niki dan divanila od snaje i njezine gospoje mačke jel sade što š od vlasti«. »Nemate brige baka Janjo. Al sam da naspomenem, kogod zaboravio zatvorit vrata i mačka strugnila napolj. Dva dana ju već tražimo«, strina Evča će. Baka Janja se krsti. Pocrvenila. Vidla strina Evča da j pritirala pa objašnjava: »Eto čeljadi, ako niste čuli vlast kaže da sve ope iđe priko naši leđi«. Ope ju prikida baka Janja: »Evča moja draga, ta odkad znam za sebe išlo priko naši leđi. Od vike vikova mi divanila da su sve nevolje koje su nas strefile uvik išle priko naši leđi. De već sad kaži šta će to it priko naši leđi?«. Objašnjava strina Evča: »Čeljadi, pa vlast javila da više nećemo moć vašarit tu naftu i taj plin ko prija. Kud baš sade kad nam najviše triba? Kad nam krenilo. Ni krivi ni dužni zbog drugi ćemo nagrabusit. Možda čak mora sve poskupit. Sve ope priko naši leđi«. Baka Janji ništa slađe neg da potkači strina Evču. Bisno odveziva pa zaveziva maramu. Frosluk skida i diže se sa stolca: »Evča, Evča, ti baš znaš odviše lipo kazat. Nijedna politika ti se ne b stidila. Ta tu j sam istina da ćemo nagrabusit. A da nam krenilo to j sam za one s posebnim očalama. Kreće nam odavno pa ništa. A da će poskupit to i vrapci znu. A de ti mene kaži odkad mi znamo da će bit priko naši leđi? Otkad? De kaži da j to štagod novo? Nismo znali? Bili gluvi i ćoravi?«. Vidim strina Evča ne zna kuće gledat a ni šta će kazat. Saju i baka Marica pritisla: »Ček, ček… ispalo da nas anđele ope kogod ne volji. Ta neka divanit«. Evo i baka Manda tira: »Čeljadi, ta sa miseca se vidi da mi sidimo na dva tri stolca. Ta na četiri. Ta uvik smo. Vala i drugojačije ne znamo. I šta ti misliš Evča dokle to mož. Ta rekli su nam odavno da tako ne iđe. E sade kasmo se pribrojali i prištudirali, drugi nam krivi. Sam mi nismo. Stara pripovićka«. Baka Tonka će: »Čeljadi, pa ovo ni ništa novo. Uvik bilo a kako vidim i biće. Išli smo pišice, na bicigla jel paorski kola i špeditera. Ko j zno za limuzine i te sve mirakule što iđu i letu? Ložili smo kukuružnjak i kočenje kad ni bilo drva. Al mene sve izgleđe da mi koda paklimo da iđe priko naši leđi. I cigurno znadem da kad je priko naši leđi bude i komugod u buđelar. Pogodte čeljadi komu ne škodi ka j priko naši leđi? Uvik istima«. Uvo se baš ne razumim  al isapim u sebe: »Ako je već priko naši leđi sam da ne bude i gorje. Da ne bude i po naši leđi«.